Zanimljiva besjeda Nikoline Savić o Republici Srpskoj

Nikolina Savić, student Pravnog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu učetvovala je na takmičenju besjedništva u organizaciji Studentske organizacije FPN Banjaluka u martu 2018. godine.

Prenosim zanimljivu besjedu i pogled o stanju u Republici Srpskoj, te ideju u kojoj bi se mogla (ili morala) razvijati Republika Srpska.

Besjeda Nikoline Savić:

Demokratija i politika su čudne stvari. Ono što mi obični ljudi u njima prepoznajemo su lažna obećanja, neostvareni planovi i česta priča o našoj boljoj budućnosti koja samo što nije počela u zemlji.

Rođena sam u Republici Srpskoj, jednom od entiteta naše ne tako velike države.
Odrasla sam u ne tako srećnom vremenu. Vrijeme u kome danas živimo izgubio je svaki smisao, a sistem vrijednosti mu je potpuno poremećen. U današnjem vremenu, u Bosni i Hercegovini vlada demokratija- svi imaju pravo glasa, ali ga neki imaju više u odnosu na ostale.

Nažalost, stiče se utisak da ga pametni imaju najmanje. Danas apsolutno svaki čovjek može biti političar, ne mora biti čak ni dovoljno obrazovan. U redovima ljudi koji predstavljaju našu državu sve češće se nalaze osobe koje nedovoljno poznaju gramatiku srpskog jezika, tablicu množenja i još neke slične stvari ,banalne stvari, da ne nabrajam sad.

Naravno, čast izuzecima. Sumnjam da se neko zapitao kakvu to zapravo sliku naše države šaljemo u svijet. U kakvoj mi to državi zapravo živimo? Šta vam je trenutno na umu?

Da li ste platili račun za prošli mjesec? Je li skupa struja, voda? Je li ovo država koju ste gradili? Ne baš.

Čini mi se da smo stigli do drugog sprata, dok nam se temelj urušio a krov spao. Da je svako od nas dao jednu pravu “ciglu” i pošteno bez varanja,učestvovao u gradnji, krajnji produkt bi bio nevjerovatan.  Sadašnje stanje bi bilo solidno,ako ne i zadovoljavajuće.

Ja nisam zadovoljna.

Nisam.

Nemaš pravo da kažeš da ti je dobro, pa po ćoškovima pričaš kako ti je muka od svega. Imao si svoj papir i hemijsku olovku i glasačko pravo kao svaki punoljetan građanin Republike Srpske. Nisi ga iskoristio? Žao mi je.

Najlakše je “tapkati” i ići za slijepim vođama i čekati da se desi čudo. Ovde čuda ne postoje. Ovdje je čudo da čovjek nađe posao,zasnuje porodicu i iškoluje dijete.

narod-rob

Kakvu Republiku Srpsku želite? Naravno samostalnu, jaku i uspješnu Republiku Srpsku. Država kao produkt srećne nacije sa stavom i jasnim mišljenjem. Država sa Univerzitetom, plodnom zemljom, učenim ljudima i poštenom i jednakom prilikom za sve.

Jer vi ostavljate ovu državu meni, ja mojoj djeci, moja djeca njihovoj djeci i to je jedan krug koji stalno cirkuliše. Zato taj krug mora biti čvrst. Nema više vremena za čekanje! Ni dan, ni dva…ni pet! Jer tako jedan po jedan-protekla godina. Godina po godinu-decenija. Decenija po decenija već nas nema.

Kako riješiti ovaj problem? Prosto je, lako je. Bar ja tako mislim. Neka svako očisti svoje dvorište i cijeli grad bi bio čist. Da svako jasno i precizno zacrta svoje ciljeve-ne bi bilo ni nesreće ni siromaštva.

Krajnje je vrijeme da poštujemo istinske vrijednosti i vrline, da se osjećamo sigurno na ulici, da poštujemo znoj predaka i srdačno radimo za sreću potomaka. Da punim plućima udahnemo čist vazduh i kažemo sebi da je ovo Republika Srpska u kojoj želimo da živimo.

A za to je potrebno da svako od nas ustane i izrazi svoje stavove, nezadovoljstva i želje, jasno i glasno i onda tek dolazi Republika Srpska kakvu želimo.

Zato svako po jendu ciglu u ruku i malo pijeska. Vjerujte, nije teško, ali vremena više nema. Zato, ustanimo i krenimo. Vrijeme prolazi a mi smo prolazni. Da bar jednom stignemo na vrijeme, a ne da se u našoj zemlji prije vremena- samo umire.

Ustanite da napravimo nešto u pravo vrijeme.

KRENIMO!

 

 

Kriza identiteta javnog servisa

Svašta smo navikli vidjeti na programu javnog servisa Republike Srpske. S obzirom da su isti dužni plaćati svi građani, ta konstatacija dobija tužnu notu.

RTRS kao javni servis, umjesto da je u službi svih, opredijelio se da stane na jednu stranu i vrši jaku propagandu, i tako godinama unazad. Prenosili su vijesti o tome ko je neprijatelj a ko prijatelj Republike Srpske, koje su to obojene revolucije, a koji (kontra)mitinzi su za spas Republike Srpske i time kao rezultat dobili veliku podjelu građana.

Dobili su one koji nikada ne bi upalili taj kanal na svom malom ekranu i one koji gledaju isključivo taj kanal kako bi se informisali.

S obzirom da mnogi stariji sugrađani nemaju “moderne” telefone, ne znaju se služiti računarima i internetom, jedini izvor informacija im je upravo TV. Najlogičnije je da uključe javni servis, jer bi valjda trebao biti i najtačniji i prilagođen svima, u istovrijeme svačiji a ničiji. Tada zloupotreba javnog servisa dobija na značaju.

Prije svega 10-ak dana, tokom večernjeg dnevnika RTRS, dan nakon što je javni servis Srbije-RTS objavio kartu Srbije bez Kosova i Metohije, RTRS objavljuje kartu Srbije u čiji sastav ulazi i Crna Gora.

94778904_295232664800209_599569046450470912_n

Ništa ne bi bilo sporno da je to i stvarna politika koju podržava RTRS. Oni, koje svakodnevno veličaju na RTRS, nisu podržali čak ni deklaraciju o položaju Srba u Crnoj Gori, a znamo da je prethodni period bio buran za Srbe i SPC u Crnoj Gori.

Upravo oni stariji gledaju dnevnik, te je to došlo kao “kec na desetku”, ne bi li se promovisao lažni patriotizam.

Ipak, RTRS samo 10 dana kasnije pokazuje svoje pravo lice u prenosu školskih časova online nastave, pa kartu Srbije ipak ostavlja bez Kosova i Metohije. Iako Bosna i Hercegovina nije priznala nezavisnost tzv. Kosova, a prije svega zbog Srba i Republike Srpske, RTRS prikazuje kartu u kojoj se priznaje tzv. Kosovo.

94386731_224286392132884_957104625503174656_n

Osnovci će tako putem online nastave naučiti da je Jugoslavija imala još jednu republiku. Ali dobro, osnovci nisu glasači, a i mladi su, možda nekada i nauče.

Patriotizam od strane onih koje veliča RTRS pokazao se do sada kao mrtvo slovo na papiru. Pored potpisa ANP-a (ili PR, kako god) za ulazak u NATO pakt, patriotizam se pokazao i na položaju radnika, raseljavanju na stotine (?!) hiljada ljudi, tretiranju budžeta, sumnjivim tenderima, progonima i zastrašivanjima. . .

Licemjerju nema kraja, ali važno je da se sve dobro našminka i plasira navinom narodu.

Đ.V.

Divimo se Gavrilu, a nemamo principe

Pripadnici Mlade Bosne, neformalne organizacije koja nikada nije zvanično postojala u registrovanom obliku i pod tim imenom, omladinskog-narodnog duha sa kraja 19. i početka 20. vijeka, imali su 2 vjetra u leđa za svoje akcije, čija je kruna – atentat na Austrougarskog prestolonasljednika nadaleko poznata na čitavoj planeti Zemlji.

Ta dva vjetra u leđa bila su, prema riječima mnogih istoričara i pisaca koji su se bavili tom temom, ekonomija i obrazovanje.

Njihova borba bila je usmjerena protiv Austrougarske monarhije, a krajnji cilj je bio izlazak Bosne i Hercegovine iz okova te monarhije, te pripajanje tada samostalnoj Srbiji, pa i povezivanje ostalih zemalja (kasnije članica Jugoslavije) u jednu.

Mnogi pogrešno svode djelovanje Mlade Bosne kao borbu “naših” protiv “njihovih”. To je bila borba za život dostojan čovjeka.

Ekonomski položaj, u kojem je još uvijek bio zadržan kmetski sistem, preveliki porezi, glad, koju tijela poznatih pripadnika i atentatora najbolje opisuju, bio je i više nego dovoljan motiv da stvari treba mijenjati.

Škole su se otvarale više radi statistike i privida da se modernizuje život u ovom zapuštenom dijelu Evrope. Obrazovni sistem našminkan u korist okupatorske vlasti je upravo bio kamen spoticanja Austrougarske u BiH. Prve generacije koje su imale priliku da se školuju, da vide kako izgleda knjiga, osim onih koji su bili pri Crkvi (u jednom sistemu koji se nije mnogo mijenjao od vremena Nemanjića), počele su da razmišljaju na drugačiji način.

Zabranjena štampa koja je stizala iz Srbije, pa kasnije i ostalih dijelova razvijene Evrope, školovala je omladinu u potpuno drugom pravcu koji je zamišljen od strane Beča. Najslađe je zabranjeno voće, a ono je dalo ploda koji možemo vidjeti upravo u konačnom uništenju Austrougarske monarhije.

Ključna stvar koja je odnjegovala jedan trend otpora tog vremena bila je sloga. Iako su masovno oduzimane knjige, hapšeni i zatvarani omladinci, pa čak i protjerivani iz zemlje, kao što je i sam Gavrilo Princip bio, istrajnost u borbi nije bila upitna. Jedan hercegovački profesor izbačen je iz škole, a učenici su stupili u višednevni štrajk na brdu, ugledajući se na secessio plebis rane rimske republike.

mlada bosnaMladobosanci na suđenju 1914. godine.

Više od 100 godina nakon Mlade Bosne, u 21. vijeku, u eri moderne tehnologije i interneta, gdje je na 2-3 klika sve dostupno, mi smo odlučili da budemo poslušnici, poltroni, bezmozgaši… a sve isključivo zarad ličnog interesa.

Naše stanje društvene svijesti i odgovornosti je de facto najljući protivnik Šantića, Andrića, Kočića, Gaćinovića, Žerajića i Principa. Zašto to ne ozvaničimo i de jure? Kome glumimo? Lakše bi bilo i vladajućima da ne mažu oči pred izbore. Izbrišimo ih iz čitanki, porušimo im biste! Nismo ih dostojni.

Neko je ginuo za ideje koje smo mi u “slobodi” gurnuli u ćošak. A sve zarad ličnog interesa.

Gube se principi kad neko ponudi 50KM ili obeća asfalt, posao, ostanak na poslu. Ili ih nikada nije ni bilo u novijim generacijama?

A kako nije? Tako što smo dozvolili sebi da je 50KM, asfalt ili zaposlenje nešto što je toliko nedostižno. Da vreća brašna ili otpisivanje duga za struju ima toliku vrijednost da se čitava jedna porodica zahvaljuje partiji. Da sve to prihvatimo kao pozitivno jer neko misli na nas, a ne zapitamo se ko nas je doveo dotle.

I tako, jedan po jedan, ko neće da prihvati, ne mora, jer, naravno da ima onaj ko hoće. A to su obično oni koji drugačijim putem nikada ne bi došli do tih pozicija. I naravno da će da ih brane, ako treba i puškom.

Gavrilo Princip i savremenici njegovog doba nisu imali ni demokratiju, ni izbore. Njihov zadatak bio je mnogo teži. Ipak, progoni i zabrane samo su ih činili još jačim, a cijenu slobode mnogi su platili glavom.

Pored toga što ne moramo da krijemo zabranjenu literaturu, koja nam s jedne strane nije zabranjena, a sa druge je lako dostupna, mi smo odlučili da nas ne zanimaju “teške teme”.

rijaliti

A i što da nas boli glava, kad je lakša linija manjeg otpora. Treba upaliti Zadrugu ili Parove, da malo odmorimo mozak.

Patriotizam se sveo na skandiranje imena i prezimena junaka čiji kult ličnosti njegujemo otkako je mrtav.

Onoga ko piše, pjeva, glumi ili crta proglasićemo budalom. Jer, *ebi ga, taj iskače iz mase.

Prepisaćemo, kopiraćemo, platićemo, kupićemo, jer je lakše i sigurnije.

A kad sve to dođe na naplatu – krivićemo višu silu, jer je riječ ODGOVORNOST odavno izgubila značenje.

Đorđe Vučinić

P.S.

Naplata je počela. Vraćajte u ratama od 10-ak % od plate, a dobićete ponovo, ako ne materijalno, onda u obećanjima, jer uskoro idu novi izbori. Stalke za infuziju smo nabavili, a tu je i novi helikopter.

Budite parti(j)ote i manite se teških tema!

Neka znaju i lijeva i desna, valjda zbog marketinga i pomažemo?

Samo nek’ je dobra fasada, pa kad se priđe kući da lijepo izgleda. Enterijer nije ni bitan, jer je više prolaznika nego posjetilaca, tako da sveukupni utisak ostaje pozitivan. Statistika je tako ispunjena, a brojka zadovoljavajuća.

Zar je važno ima li neko znanje ako ima zvanje? U “tamo nekim” papirima stoji da se mora popuniti pozicija koja zahtjeva određenu diplomu. Nigdje ne piše da je potrebno i znanje, stručnost, čestitost, a diplomu je lako nabaviti. Brašno, možda trenutno nije, ali diploma i dalje ima na lageru.

Pa i neki tenderi se raspišu nakon što je posao već preduzet. Ah, ta dosadna formalnost.

Ali kad bude stani – pa’ni, izvući će se papiri, i sve će biti kako treba i dolikuje.

Šminkanje dobro dođe i u vrijeme vanrednog stanja. Važno je samo da se javnosti predstavi da se nešto radi, pogotovo ako je do sada neviđeno. Pravi primjer toga je borba spužvama protiv korona virusa na gumama automobila. Doduše, do prvog automobila, jer već drugi uništava eksperiment.

spuzva

Šminka je ono što je potrebno, pa tako u danima vanrednog stanja imamo veliki broj humanitaraca. Oni koji su obično nehumani (što se može vidjeti po njihovom odnosu prema podređenima) u ovim danima su čuli da je to IN i da to tako treba. Poen po poen, posljednja je četvrtina. A i sudija je na njihovoj strani. Svako malo – faul protivnika. U posljednje vrijeme su redovno na liniji za slobodna bacanja.

Ne shvataju oni suštinu, niti je osjećaju. A i kako bi? Od njih se to i ne traži. Oni traže svoju korist, a da bi je dobili, rade za drugoga, pa tako hijerarhijski lančano, od vrha ka dnu, cilj ne bira sredstvo.

Nije li licemjerno da određene političke strukture koje su u vlasti, kako na nivou svojih lokalnih zajednica, tako i na nivou Republike Srpske, glume humanost? Zar oni nemaju drugog načina da obezbijede barem osnovne uslove za život sugrađana ili je sve samo lični interes?

Kao neki fudbalski tim, u ujedinjenom dres-kodu – trenerkama partije, a sa neutralnim kesama (jer je bilo prozivanja koalicionih partnera zašto dijele pakete pomoći na kojima stoji logo partije), podijelili su pakete sa namirnicama za sugrađane.

Možda nije slučajno što su sportske trenerke, jer poen po poen – viktorija.

Nije li uzalud jevanđelje po Mateju :„A ti, kad daješ milostinju, neka ti ne zna ljevica šta ti čini desnica, da tvoja milostinja bude u tajnosti.”

Doduše, i jedna od 10 zapovijesti kaže “ne čini preljubu”? Okej, ima i ona “ne kradi”, a trebalo bi možda dodati “na uslugama promovisanja pred Novu godinu”.

Ali, kad dođe Vaskrs, farbaće se jaja. Samo neka se šareni.

Đ.V.

Okončan rat na relaciji Trebinje-Čapljina, i time postao drugi najbrži u istoriji ratovanja

Nakon rata između Engleske i Zanzibara iz 1896. godine koji je trajao čitavih 38 minuta, dobili smo drugi u svijetu po brzini okončanja, dok je treći na listi takozovani “fudbalski rat” između Hondurasa i El Salvadora, čiji su okidač bili protesti zbog gola u produžetku kvalifikacione utakmice za Svjetsko prvenstvo iz 1969. godine.

Krizni štab Grada Trebinja zadao je prvi udarac kriznom stožeru Čapljine 5. aprila kada je zabranjen uvoz voća i povrća iz tog grada zbog pojave prvog zaraženog korona virusom u tom gradu.

Osmog aprila krizni stožer uzvraća udarac, i tako “objavljuje rat” najjužnijem i najvećem gradu Istočne Hercegovine. Čapljina je zabranila uvoz robe iz Trebinja, kao i prolaz trebinjskih kamiona i vozila kroz teritoriju te opštine.

Ipak, lopta se spušta već 9. aprila kada gradonačelnik i čelni čovjek kriznog štaba Mirko Ćurić telefonskim pregovorima okončava ovaj rat. Trebinje povlači odluke, a najavljeno je da će u jutro, 10. aprila Čapljina uraditi isto.

Da li je Trebinje novom sadnjom krompira planiralo da napravi konkurenciju Čapljini i njenoj pijaci s koje se uglavnom uvozi voće i povrće, da se ta sadnja proširi i na ostale kulture ili je to samo humanitarni potez, kako bi se ugrožene porodice obezbijedile, ostaće tajna.

Možda je i nešto treće sa tim krompirom, ali izbore odlažu, a svakako su na snazi nove Uredbe, tako da ćemo tu mogućnost isključiti.

Koliko je ozbiljna sadnja, govori podatak da je čak i član predsjedništva BiH – Milorad Dodik posjetio radove. Šteta što nije posadio “sjeme temeljac”, kao što se postavlja kamen temeljac za nove investicije.

Ostaće nejasno zašto Trebinje nije “zaratilo” i sa ostalim gradovima gdje ima zabilježenih slučajeva zaražennih virusom COVID-19.

Ipak, još je nejasnije zašto nije otvoren novi front na nacionalnoj osnovi, jer je do sada bilo ljutih borbi oko zastave, 9. januara, imena Republike Srpske, raznih deklaracija i etiketiranja neistomišljenika.

Možda su se vodili istorijskom činjenicom da je i za Hitlera, koji je otvorio više frontova u isto vrijeme upravo to bilo pogubno, tako da će na hercegovačkom ratištu za sada ostati samo otvoren front protiv kneza Rodoljuba Draškovića.

Dok čekamo nove mjere u borbi protiv korona virusa, pored rata sa Čapljinom, policijskog časa, spužvi, novih Uredbi protiv izazivanja panike, radovaćemo se slijetanju aviona pomoći (ne na Zupce, jer je firma “Aerodrom Trebinje” odavno ugašena, a pista nikada napravljena) na aerodrom u Banjaluci.

Bože, pomozi!

Đ.V.

Naši dani

Dođe vrijeme da moraš dobro paziti šta čitaš. U doba nesrećne korone i vanrednog stanja, prikovan u svoja 4 zida uz policijski čas, bombardovan brojkama i statistikama zaraženih i umrlih, teorijama zavjera i(li) onim pravim, sam biraš čega ćeš biti pristalica.

A tek šta ćeš da pišeš…

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Da stvar bude gora, pored virusa postoje i druga događanja koja se, slučajno ili ne, stavljaju u stranu. U neki ćošak, u mrak. Kao da su zaboravljene mnoge teme. Ali dobro, to je uređivačka politika medija, nećemo se miješati. Na globalnom je nivou. Baš nekako složno.

Navikli smo, svakako, da većina naših medija ima gotovo iste vijesti, slične etikete, identične hvalospjeve. Tako da je taj sklad sa državnog nivoa izgleda prešao i na regionalni, pa i evropski. Nismo li težili Evropi? I, eto nas, sistemom – kud svi Turci, tu i mali Mujo.

Ovoga puta revolucionarno – jedna tema, eventualno uz nju rezultati fudbalskog prvenstva iz Bjelorusije i vremenska prognoza.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesimo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Da bi olakšali rad medija, vlasti na nivou RS donijele su Uredbe sa zakonskom snagom u kojima usmjeravaju rad medija. Vanredna je situacija, privatni sektor mahom ne radi, javni sektor većinom u skraćenom radnom vremenu, a pored doktora, neumorno rade i naši mediji.

Državni aparat na čelu sa našom predsjednicom odlučio se za ovaj potez kako bi novinarima bar dio posla skinuo s vrata. Odlučeno je da se izbaci kritika iz medija, ali i sa društvenih mreža. A, ako baš morate da rizikujete, uplatite 1-3.000KM za fizička, odnosno od 3 do 9 hiljada KM za pravna lica.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Tako da, ko voli kritiku, neka spremi takulin. Pa ne može se bez nečega u svatove.

A, kome kritikovati u ovako teškim vremenima? Pitaju se mnogi u komentarima po društvenim mrežama. Sve češće komentari kao po dogovoru, kao da ih iz neke centrale smišljaju.

Mesto svetle istorije i grobova
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji
K’o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Poslije kiše uvijek dođe sunce. Istina, bude i obrnuto. Zato treba ostati normalan i podsjećati sve one koji se misle da će im zauvijek crni oblak visiti nad glavom, da ipak neće, ali i one koje jarko grije sunce, da ih to sunce previše ne opija, jer je ipak prirodno da se ponekad i naoblači.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

Uz nadu da ovim tekstom nije prenesena neka lažna vijest ili tvrđenje, pa time izazvana panika, teže narušen javni red i mir ili značajnije ometeno sprovođenje odluka i mjera državnih organa, drugih institucija ili organizacija koje vrše javna ovlaštenja

Đorđe Vučinić

P.S.
Vladislav Petković – Dis napisao je pjesmu “Naši dani” davne 1910. godine.

IZBORI ili KORONA, ko ima prednost?

Krajnji cilj svakog društva jeste postići „zdravlje za sve“. U borbi sa COVID-19 u kojoj trpimo ozbiljne gubitke i imamo ozbiljan broj ranjenih,takav pojam je samo svetlo na kraju tunela. Masovno nepoštovanje mera izdatih od zvaničnih državnih tela,malo više samoživosti,previše neodgovornosti nas dovodi u situaciju gde radikalne mere predstavljaju skoro pa jedinu opciju.

Od početka ove situacije,zvaničnike koji izlaze pred lice javnosti,prate određeni pehovi ili lapsusi kako kažu. Početak ovakve situacije iz ugla vlasti i stručnih lica ne podrazumeva isti datum i istu dozu ozbiljnosti koju sada čini se poseduju. Takva situacija,pregršt vesti među kojima ima i tačnih i neažurnih i optimističnih i zabrinjavajućih,dovodi  društvo u  zabunu.

Krajnji cilj svakog društva jeste postići „zdravlje za sve“. U borbi sa COVID-19 u kojoj trpimo ozbiljne gubitke i imamo ozbiljan broj ranjenih,takav pojam je samo svetlo na kraju tunela. Masovno nepoštovanje mera izdatih od zvaničnih državnih tela,malo više samoživosti,previše neodgovornosti nas dovodi u situaciju gde radikalne mere predstavljaju skoro pa jedinu opciju.

Od početka ove situacije,zvaničnike koji izlaze pred lice javnosti,prate određeni pehovi ili lapsusi kako kažu. Početak ovakve situacije iz ugla vlasti i stručnih lica ne podrazumeva isti datum i istu dozu ozbiljnosti koju sada čini se poseduju. Takva situacija,pregršt vesti među kojima ima i tačnih i neažurnih i optimističnih i zabrinjavajućih,dovodi društvo u zabunu.


Ispred Vlade Republike Srbije,predsednik Aleksandar Vučić 15.marta 2020. kada u tom trenutku Evropa lagano počinje da grca u nedostatku respiratora i sve dužem spisku obolelih,obaveštava građane da od sutrašnjeg dana počinje primena mera koje se podrazumevaju pod  pojam vandredno stanje.
Predsednik Vučić je na osnovu pisma u kojem stoji opšta procena rizika po bezbednost građana koje je uputio ministar odbrane Vulin,zaključio da će jedino takva mera doprineti bržem razrešenju situacije.


Vanredno stanje po članu 200. Ustava Republike Srbije proglašava Narodna skupština, a ako se utvrdi da ona nije u stanju da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, pod istim uslovima kao i Narodna skupština.



Ono što zabrinjava deo javnog mnjenja je – zašto se ovakve mere ne sprovode bez odluke o vandrednom stanju, jer se može zaključiti iz vesti spoljne politike, da su mnoge države uvele rigorozne mere bez proglašenja vandrednog stanja. Reč koja bi ovakvu situaciju mogla da objasni glasi IZBORI. Ustav Republike Srbije nalaže da situacija u kojoj se jedino mogu odložiti izbori legalno raspisani jeste upravo vanredno stanje.

Mnogi smatraju da se javio nelogičan sled događaja i sumnja u to da je vlast znala dosta ranije o mogućnosti javljanja pojave epidemije u Srbiji, na to mišljenje još veću senku bacila je epidemiolog Darija Kisić Tepavčević koja je u intervjuu rekla da se prvi slučaj COVID-19  pojavio prvog marta, pa nedugo zatim  se ispravila da je ipak slučaj zabeležen prve nedelje marta,što je opet čudno jer prva nedelja marta obuhvata samo 1. mart. Nelogičnosti se javljaju zbog datuma raspisivanja izbora. Izbori su, naime, raspisani 4. marta, a 5. marta je organizovano masovno prikpuljanje potpisa, što bi značilo da je takav postupak ozbiljan propust, koji nije smeo da se dogodi ni u kakvim okolnostima, a ne zbog izbora.
16. marta na sednici  Republičke izborne komisije donosi se rešenje kojim se prekidaju sve izborne radnje povodom vanrednog stanja, a da se sa aktivnostima nastavlja nakon ukidanja istog.

Skupljanje potpisa, rokovi za predaju lista, ali i samo održavanje izbora biće pomereni za onoliko koliko bude trajalo vanredno stanje.

-direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo Dejan Đurđević


Da li su obustavljene baš sve političke radnje tokom vanrednog stanja?
Svedoci smo teške situacije, pogotovo licima starijim od 65 godina koji nisu u mogućnosti da se kreću. Potez koji bi doprineo olakšanju muka povučen je i formirana su volonterska udruženja koja su takve poslove preuzeli na sebe. Video koji je se našao na internetu nedugo nakon obaveštenja da su volonterske ekipe već na terenu ostavio je mnoge bez teksta. Radi  se o videu i slikama na kojima se nalaze volonteri  koji u pomoć građanima kreću iz prostorija opštinskih odbora SNS. Da li takve objave mogu da se smatraju kršenjem uredbe na koju je predsednik Vučić stavio potpis? Da li je u redu da u prvim  danima kada u kolapsu ostaje više hiljada apoteka u Srbiji zbog nedostatka maski kojih nije bilo u prodaji,volonteri poseduju. Da li oholost u pitanju ili loša sposobnost ostalih da se snađu?
Pitanja u ovakvim slučajevima uglavnom ostaju u retoričkoj formi,možda nema adekvatnih odgovora na njih,možda jednostavno odgovori ne postoje ili vređaju zdrav razum.


Da li se kineski model rešavanja problema primenjuje u Srbiji?
21. marta iz Kine je sleteo prvi avion u nizu sa pomoći koju je obezbedila NR Kina. Primena kineskog modela na Srbiju može doneti bolje rezultate i oktrivanje u ranom periodu velikog broja zaraženih sa kojim se moramo suočiti. Ono što je izostavljeno iz kineske priče jeste obraćanje predsednika NR Kine. SI Điping se od početka epidemije COVID-19 javnosti obratio  11 puta. Mi danas u državi na svakoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom jednom dnevno imamo obraćanje naizmenično premijerke i predsednika. Ako već usvajamo kineski model,možda ipak treba preskočiti priče iz prvog lica o nabavci respiratora sa crnog tržišta i reč koja je zaista važna u ovom trenutku prepustiti struci i ljudima koji stoje u prvom frontu odbrane. Ostaje da vidimo možemo li pobediti sve ovo u prvobitno prognoziranih 29 dana.

Piše: Milan Savić, kolumnista i student Pravnog fakulteta u Novom Sadu

Sve će to narod pozlatiti, jer ćutnja je zlato!

Ako su roditelji previše blagi prema svom djetetu, pa mu praštaju i trpe sve njegove nestašluke, dijete će razmaziti. A onda, kada to isto dijete loptom slomije komšiji prozor, takvi roditelji će biti u stanju da se obračunaju s komšijom jer je on, zamislite, naružio to dijete, te da bi ga zaštitili, napraviće osobu koja će uvijek biti nevina i u drugome tražiti krivca.

Naravno, ne snoseći nikakve sankcije za svoja ponašanja, dijete će vremenom testirati granice, sve dok jednog dana ne dođe trenutak da je situacija izmakla kontroli čak i roditeljima.

Upravo takvu situaciju imamo u Republici Srpskoj.

Poslaše me juče od kuće da kupim malo brašna. Dođoh u najveći prodajni centar u gradu, police su bile prazne. Kako prazne, pomislim, pa se onda sjetim da je čitava zbrka zbog zloglasnog virusa.

Zapitam se, kakav li je to virus koji je odnio osnovne namirnice iz marketa za nepunih 10 dana ovakve situacije. Nije valjda da napada na prehranu, da je kvari ili jednostavno jede?

Nije. Pored svih mogućih prirodnih bogatstava naša Republika nije u stanju da proizvede dovoljno da bi nahranila manje od milion stanovnika. Bar smo učili iz geografije još u osnovnoj školi da imamo Lijevče polje, Posavinu, Semberiju, pa i ovo naše Popovo.

Hajde, pomislim, ako nismo proizveli svoje, možda smo kupili od nekoga pa sačuvali za “ne daj Bože”. Onda se sjetim da su naše robne rezerve preduzeće koje je u stečaju.

Svi moji preci preživjeli su ratove, neko Balkanske i Prvi svjetski, neko Drugi svjetski, neko ovaj 1990-ih godina. Zar neko nema oca, majku ili babu da mu kaže da MORA da računa na crne dane? Ili su upravo ona razmažena djeca izrasla u rukovodioce?

O zdravstvu i virusu ne znam mnogo, ali znam da je veliki strah u narodu. Zbog čega? Nisam siguran, a ne smijem ni biti da ne bih “širio paniku”, te platio penal.

Većina lokalnih portala iz Trebinja objavila je vijest da Trebinje ima 2 respiratora od ukupno 4 u Hercegovini, a uz određene donacije koje se u medijima pojavljuju posljednjih dana, trebalo bi da ih bude još. Možda je zbog toga?

Ili zbog zaustavljenog života, neizvijesnosti radnika iz privatnog sektora kako će preživjeti idući mjesec, “dobrovoljnih” potpisa za neplaćeno odsustvo, najave smanjenja plata u javnom sektoru?

U svakom slučaju, kritika nije dozvoljena. Zar je nekom do kritike u kriznim vremenima? Pravna država radi svoj posao. Kao i do sada. Selektivno.

Već su mnogima stizale prekršajne prijave koji su govorili negativno o stanju u Republici Srpskoj. Tako da, Aleksandre Vučiću, pazi se! Pa ti šalji stalke za infuziju i pšenicu da preživimo. . .

Kad se daje, ne priča se. Mnogo se ljepše osjeća onaj koji prima kad se ne priča baš na sav glas o tome.

Ćutnja je zlato! Barem ako pitaš svog kolegu Milorada.

A to njegovi poštovaoci najbolje pokazuju. Ćuti, posao je posao, ništa ne znači 10% od plate. Istrpi. Bolje ranjen, nego mrtav.

Ćuti, 50KM je 50KM.

Ćuti, meni je dobro, šta mene briga ima li neko ‘ljeba da jede.

Ćuti, valja održati ovo radno mjesto. Nego, treba mi još par glasova, pa bi li mi dao JMBG i broj lične karte?

Ćuti, čuće te neko!

Đ.V.

Recept za (ne)uspjeh

Čim se kroz komšiluk pročuje da neka domaćica pravi dobar kolač, sve žene budu potajno ljubomorne kako je to njen kolač toliko ukusan, da svi pričaju o njemu, pa idu, jedna po jedna kod svoje komšinice ne bi li dobile i one taj čuveni recept.

Takva situacija, prirodno, desila se i sa malim zemljama Balkana. Kad su vidjele da u Crnoj Gori recept najbolje prolazi, jedna po jedna, dolazile su ne bi li prepisale i sprovele eksperimentalno i u svojim kuhinjama to čudo.

Nije slučajno zašto baš dođoše po recept u Crnu Goru, jer ipak to je kuća sa tradicijom. Utemeljili su je mnogi, pa je ta kuća postala baš ona poštena odakle se i najbolje oženiti. Dovoljno je pomenuti Njegoša, a ništa manje i Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru iz 1888. godine kojeg je pisao Valtazar Bogišić, a kojem se divila čitava Evropa.

Ipak, ni ta kuća nije što je nekad bila. Nova “nevjesta” zavela je red, a evo treća decenija kako rukovodi njome. Preuzela domaćinstvo, pa uvela svoja pravila. Jasno je mnogima da nije to – to, ali jasno je bilo i “nevjesti” pa je odlučila da postavi nova pravila i standarde.

Recept izgleda ovako:

Okružiti se poslušnicima. Poslušnik je onaj koji sluša šta god da se kaže, te slijepo sprovodi sve naredbe, bez da o njima promisli.

Opet, zašto se neki poslušnik ne bi oglušio o naredbe? Da razmisli malo o čemu se zapravo radi i kaže: “Stani malo, ja ovo neću, ovo nije u redu. . .”?

Tu je ključna stvar kakvog poslušnika odabrati. Najbolji su oni koji su ograničeni u svojim mogućnostima. Oni koji i ne znaju da misle, tj. njihova percepcija je veoma uska. Oni koji su svjesni da do tog položaja na kojem su sada nikada ne bi stigli bez svojega gospodara.

Postavlja se pitanje – zašto tako vjerno služe gospodaru? Dva odgovora su moguća, a i treći, koji je i najčešći – kombinacija prva dva. Prvi je da je to je njihov krajnji domet, a drugi da su tu upravo zahvaljujući njihovom božanstvu koje ih je postavilo tu. Da, božanstvu, kako ga nazivaju i doživljavaju pojedine “mlade nade” Republike Srpske.

Takvi su najzahvalniji, jer znaju za onu kletvu :”Da Bog da imao, pa nemao!” Svjesni su da već nisu ništa imali, ali onda im je preko noći iz društvene izolacije (u koju su se sami doveli ne radeći na sebi) došla slamčica spasa koja ih je dovela u položaj bitnosti, u koji su se mnogi i više nego uživili. Toliko su se uklopili u ulogu rukovodioca, direktora i(li) ministra, da misle da su samo oni Bogom dani.

Onom njihovom vjerovatno i jesu.

I onda, šta drugo očekivati od njih, nego to da grčevito brane svoje pozicije. A algoritam branjenja svoje pozicije uključuje odbranu šefove, onoga sa vrha piramide koji ih je i postavio na te pozicije. Naravno, oni opet ispod sebe imaju preslikanu strukturu poslušnika, pa to sve ide sve do dna piramide, gdje se narod bori za poziciju preživljavanja.

A, ko se to ne bi borio za koru hljeba? Kad si gladan, nisi svoj.

Ipak, ovako bi izgledao savršen recept, ali uvijek se desi da se malo promaši mjera ili kvalitet sastojaka. Ali, nema brige, zato postoji odbrambeni mehanizam. Ne može malo šećera da zasladi čitavu tepsiju.

Tu dolazimo do dovoljno velikih, a opet – značajno malih stranaka, tzv. satelita. U njima se grupišu određeni poslušnici po rodovima, jer na šta bi to ličilo da sve poslušnike ubaciš u jedan koš, pa oni skontaju foru, svhate da im zapravo više ne treba neko ko je iznad, jer, jasno je – rastu apetiti. To bi uzdrmalo vlast onoga kod koga su svi konci u rukama.

Stoga, poslušnike treba podijeliti u više tura. Ko je još vidio pleh gdje staje tona bureka? Pa, niko. Sigurno je da bi taj burek zagorio, a i ako bi se hladio kad se izvadi, ohladio bi se ravnomjerno. Zato, više manjih plehova za manje glavobolje.

Ako jedan pleh ne uspije, uvijek ga je lako svrstati među splačine ili baciti u kantu.

Ono što je još važno znati, jeste da sve mora biti pod budnim okom onoga ko kuva. U fazonu: “Kuvarice manje zbori, da ti ručak ne zagori!” Svaka sličnost sa vladajućim damama je slučajna. Na šta bi ličilo da npr. predsjednica RS ne zbori? Okej, znamo na šta liči kad progovori.

Da bi proizvod uspio, mora se dobro držati recepta. Moraju se pratiti uputstva i mjere, jer ako se mjere pređu, može se dogoditi da se napravi ono što se ne želi.

Zato se moraju slušati mentori da bi sve uspjelo. Često se desi da neki začin nije više u modi, da se preporučuju neki novi. Stoga, treba reagovati pravovremeno i u skladu sa uputstvima evropske kuhinje.

Ono što oni ne znaju, vođeni dobrom prodajom svojih proizvoda (a ponajviše magle), jeste to da ako nešto jedeš svakodnevno, vrlo lako može doći do toga da se prezasitiš i da ti se sve to zgadi.

A onda, onda sam dođeš do novog recepta, a kuvara ostaviš da sam pojede ono što je napravio. Da jede sve dok mu na nos ne izađe.

Đ.V.

Ksenofobija ili opravdana panika?

Ksenofobija je strah od stranog i nepoznatog. Korona virus, osim što je stran, prosječnom čovjeku je nepoznat pojam. Postoje mnoga nagađanja, a čim je virus, čovjek pomisli na ono najgore, pogotovo ako tome pridodamo medijski spin mjesecima unazad, svu tu neizvijesnost da li će se pojaviti i na našim prostorima, pa iz dana u dan kako se kreće prema nama i na kraju dolazak virusa, nije ni čudo.

Informacije koje stižu razne su, ali treba obratiti pažnju na to ko širi te informacije. Treba uključiti mozak i selektovati šta je istina a šta laž, a u vrijeme panike to je veoma teško. Dobar glas daleko se čuje, a zao još dalje. Treba se samo zapitati koliki je stvarni procenat zaraženih, te u slučaju kada (i ako) nastupi smrt – koji je prosjek godina starosti žrtava.

Ne treba biti stručnjak u oblasti medicine da bi mogao odvajati žito od kukolja. Sva ta medijska fama dovoljno govori o tome da se nešto iza kulisa sprema. Šta je to nešto, da li je to vrsta rata svjetskih sila na ubrzan privredni razvoj Kine, koja je najveći konkurent za presto, za obaranje jena i negativna kampanja protiv Kine, tema je za nekoga ko se bavi geopolitikom. Ipak, i sam premijer Republike Srpske kazao je da je taj virus stvoren da bi uništio privrede u porastu, vjerujući da dolazak Korona virusa u Republiku Srpsku upravo daje Srpskoj neku vrstu priznanice u oblasti privrednog rasta i u krajnjoj liniji boljeg života.

Republika Srpska je, nakon što su zabilježena 4 slučaja ovog virusa (barem po zvaničnim podacima), uvela mjere zatvaranja osnovnih i srednjih škola, te fakulteta i zabranu okupljanja na javnim mjestima.

Nisam siguran štampaju li diplome u Širokom Brijegu i Travniku dok ne prođe ova frka.

Ostaće nejasno zašto i vrtići nisu dobili tu vrstu zaštite, zašto kladionice i pekare mogu da rade, da li se to u kafićima i marketima ne širi virus?

Zanimljivo, u najvećem gradu Banjaluci, kafići će moći raditi do 18.00 časova. Jesu li neka istraživanja pokazala da se Korona širi poslije 18 časova ili je to kao dijeta “ne jedem posle 7”? Nije li isti efekat ove dijete koja često zna zavarati (pretežno ženski) stomak, a opet daje opravdanje koje kaže: “Evo, probala sam i dijetu, pa ništa, opet sam debela”?

Krije li se to zabrana javnih okupljanja iza đaka? Je li Korona za Republiku Srpsku zapravo jedna velika zavjesa kojom se vlast štiti od epidemije nezadovoljstva građana?

Srbija je u ovim momentima drugačije reagovala. U početku, to je bio, kako kažu – “najsmješniji virus”, da bi se situacija pomalo zaoštravala, pa se ovih dana širi posebna panika u narodu, gdje možemo čuti glasine mogućeg privremenog zatvaranja fakulteta.

Republika Srpska zatvorila je svoje obrazovne institucije na 21 dan, a sada se sa nestrpljenjem čeka na Srbiju. Ima li išta od toga, vrijeme će pokazati vrlo brzo.

Srbiju čekaju izbori koji su zakazani krajem aprila mjeseca. Sve se to savršeno uklopilo u priču, tako da je premijer Srbije Ana Brnabić koja često poredi Srbiju sa zemljama razvijene Evrope, naravno u superlativu, jedva dočekala da kaže da je u Srbiji stanje dosta stabilnije u odnosu na mnoge zemlje članice Evropske Unije.

Ona je takođe pričala o digitalizaciji Srbije, o novim projektima modernizacije i koraka sa Evropom, da bi je prije par dana sačekao hakerski napad na “Informatiku” u Novom Sadu. Hoće li Srbiju sačekati nešto slično sa Koronom, mašti na volju.

Zabrana javnih okupljanja u Republici Srpskoj i određene najave istog ili sličnog scenarija u Srbiji mogu samo dati za povod Milu Đukanoviću da dobije dobar “lijek” protiv litija. Jedina stvar koja je trenutna prepreka Đukanoviću je ta što je Crna Gora jedina zemlja u Evropi bez zabilježenog slučaja Korona virusa.

Hoće li vlasti u CG jedva dočekati pojavu ovog virusa, pa pokušati svim silama i panikom koja vlada zemljama regiona da uguše nezadovoljstvo svojih građana povodom novog Zakona uperenog protiv vjerskih objekata, vidjećemo.

Tužno je što se javnost diže oko nekih stvari koje zapravo nisu do kraja ni poznate prosječnom čovjeku. Pa ni onome nadprosječnom. Jasno je da niko ne bi želio susret sa bilo kakvom bolešću i da ima određenu predostrožnost da ne dođe do toga, ali kako da znamo način borbe ako ne znamo sa čim se zapravo borimo?

Zašto ljudi vjeruju onima koji su ih stotinama puta izvarali. Onima koji mišljenje mijenjaju brže nego čarape. Dovoljan je primjer Vlade RS koja se podrugivala u početku čitavom problemu, pa i onih izjava “je li slučajno što je virus došao u Republiku Srpsku a nije u Federaciju”, da bi na kraju došla do toga da parališe obrazovni sistem zbog zabrane javnih okupljanja, a javne skupove upravo je priređivala opozicija u više gradova, što su u početku (dok nisu iznemogli, ili shvatili da nema svrhe) pratili vladajući svojim kontramitinzima.

O onome koliko oni brinu o nama u vanrednim situacijama, najbolje će reći stanje robnih rezervi Republike Srpske.

Siguran sam da će proći i Korona, kao što su prošli i SARS, MERS, svinjski i ptičiji grip, ali mi moramo ozdraviti kao društvo po mnogim pitanjima, za početak da se zainteresujemo upola kako spriječiti neke stvari koje su nam dosta poznatije i jasnije od Korone.

Mnogo je stvari koje se tiču svih nas, a ne samo 0.001% zaraženih. Ipak, većina je zaražena tim sistemom, pa misli da je na sigurnom dok je na gornjem dijelu broda koji tone.

Neka nam je Bog upomoć! Ali pravi, ne onaj Sanje Vulić.

I da, perite ruke i kad prođe Korona!

Đ.V.