Trebinje – najljepši HDZ-SDA-SNSD grad

Kad treba mlatiti praznu slamu, političari aktuelne garniture vlasti prvi su u regionu. Iako je jaka konkurencija, fenomen SNSD patriotizma možda i najduže opstaje.

Tako smo prije svega par mjeseci imali cirkus-predstavu za javnost u kojoj Bakir Izetbegović ne da Trebinje u kojem nikada nije ni bio, a lokalni SNSD-ovci kače bilbord na kojem piše “Trebinje-najljepši srpski grad”.

Sve bi to bilo simpatično da nije predmet izbjegavanja suštinskih tema i uvod u još jedan patriotsko-lažni serijal. Kako sa jedne, tako i sa druge strane.

Koliko su patriote iskrene, možemo vidjeti na bezbroj primjera, poput potpisa Programa reformi za ulazak Bosne i Hercegovine u NATO, ćutanja na odlagalište otpada na Trgovskoj gori, koji direktno ugrožava stanovnike Novog Grada, branjena hrvatskih interesa na Pelješcu… pa i primjera pritisaka na borce da ne izađu na proteste, običnog čovjeka kojem je 50KM luksuz, dok samo lokalne “vođe” imaju na desetine stanova, bazene, vile u selima u kojima niko ne živi i za sve to ne plaćaju poreze, a ni račune.

Posljednji primjer dolazi nam na spisku biračkih odbora za lokalne izbore 2020. godine, gdje su se u Trebinju pojavili, gle čuda, HDZ i SDA.

Prosječan čovjek u Republici Srpskoj koji je godinama direktno na udaru medijske hajke oko “otimanja i ne davanja Republike Srpske” tokom čitanja tog spiska može samo čekati poziv na mobilizaciju, ili ne daj Bože sam preduzeti preventivne korake u odbrani Trebinja.

Međutim, pored SDA i HDZ stoje i imena njihovih predstavnika. Onda se prosječan čovjek zapita da li je pametno išta i da komentariše, jer ipak ne treba se zamjerati Partiji.

Možda je malo čudno, ali dobro poznati aktivisti Saveza nezavisnih socijaldemokrata, čak i oni iz fotelja, našli su se da brane demokratske izbore upravo iz tabora Hrvatske demokratske zajednice, kao Stranke demokratske akcije (ili aktivnosti, u pitanju je igra riječi, ali obje liste su prisutne).

Ovim putem pozivam Gebelsovce poput SRNA, RTRS, ATV, HERCEG TV i pratećih portala, da brane svoje Bakirovce (Ili Tihićevce) i Franjevce. Istina, nije lako usijati atmosferu na 50 stepeni, pa je spuštati ispod nule, ali mislim da je malo šta logično i lako svraljivo od strane istih medija.

Objasnite sada narodu koji je zadatak ljudi sa sljedećeg spiska, te da nisu izdajnici, Bakirovci i Franjevci. Ili možda jesu? Onda ih s pravom “razapnite”, po dobro oprobanom receptu.

Ili kažite da je sve ovo bila jedna predstava, te da se više nećete igrati sa emocijama naroda. Kažite im da je to sve zapravo isto, osim u nazivu.

Podrška za “hrabre” članove partije, kojima je partija iznad svega, pa ste u stanju učiniti sve, ne bi li joj se dodatno dodvorili. Žao mi je što “morate”, sami ste izabrali.

Podrška za HDZ-ovce: Trifka Lakića, Nemanju Vukovića, Dijanu Janković, Nikolu Brkića, Milena Mišeljića, Ivana Bašića, Nikolinu Anđelić, Petra Paovicu, Spomenku Vico, Veselina Krunića, Sava Setenčića, Gordanu Petrović i Irenu Čučković.

Podrška i za članove SDA odbora: Darka Milića, Natašu Perišić, Ljiljanu Radanović, Nikolinu Vujović, MIroslava Pudarića, Veselina Krivoglava, Mira Greda, Nikolinu Bokić, Radovana Milišića, Momira Bratića, Miroslava Mačkovića, Dajanu Ninković, Svetislava Šarabu, Vladimira Dabića, Vesnu Kovač i Slađanu Spahić.

Srcem sam uz vas, sreća nije bila na vašoj strani, jer niste uspjeli biti dio raznoraznih Krugova, Re-Balansa, Lijevih krila, Zavičajnih socijaldemokrata i sličnih fiktivnih lista, kao i vaše kolege, aktivisti SNSD-a.

Čuvajte nam demokratiju!

Đorđe Vučinić

Danilo Govedarica: Dostupnost tišine

Današnje vreme donelo je svetu velike promene. Čitava civilizacija i njeno društvo se u svakom pogledu razvija munjevitom brzinom. Tehnološka dostignuća su na samom vrhuncu, a sve svetske industrije rapidno napreduju u svom pohodu ka zaradi i svetskom kapitalu. Prateći ovaj svestki trend, dostupnost informacija kako lokalnih tako i globalnih je evoluirala pa umesto nekada, kada smo ujutru čekali dnevnu jutarnju štampu da bi sazanali sve novosti koje nas interesuju, samo na par klikova, u roku od nekoliko minuta, neretko i sekundi, imamo najnovije izveštaje koji se tiču svih svera u našim društvenim životima. Ova činjenica dovodi do toga, da nam je danas informacija sve, da se doslovno vode ratovi zbog istih, da je ona pokretač mnogih državnih odluka, ali i odluka širokih narodnih masa. Dakle onda, dolazimo do toga, kakve se informacije plasiraju narodu na našim prostorima?

Iznenadim dolaskom Кovid-19 virusa, svima dobro poznatijim pod nazivom „Кorona“, sve naše novine i portali doslovno svakodnevno bivaju preplavljeni udarničkim naslovima i vestima koji se tiču ove teme. Svako ko je bar malo pratio čitavu situaciju oko „opakog“ virusa, svestan je da se u skladu sa odlukama našeg kriznog štaba oblikuju i naslovi u srpskim medijima. To dalje dovodi do pitanja, hoće li se širiti panika među narodom ili ne? Ako hoće, kome to odgovara i za šta? Setićemo se samo, nedavno, pre par meseci, nepreglednih redova za kućne namirnice i pripermu za totalni karatin, kada je Кovid-19 uvukao strah u kosti svakome od nas. Danas, kada je navodno situacija po statistikama mnogo gora, kada nam opet predviđaju „crne dane“, imamo pune splavove, autobuse, restorane… Izgleda da narod više ne mari toliko za virus, ili se neko samo igra sa nama dizanjem panike i sejanjem semena straha, kroz ovaj već mnogo, napaćeni narod.

Ali putem mora vesti o ovoj pošasti i „nevidljivom neprijatelju“, najpoznatiji srpski mediji nisu zaboravili vršiti svoju primarnu dužnost. Zaglupljivanje naroda. Pored toliko drugih stvari, koje vešto skrivaju od našeg stanovništva, ni jedan dan ne bi mogao da im promakne, a dan nam ne plasiraju vesti o raznoraznim rijaliti učesnicima, njihovom devijantnom ponašanju, bahatom decom pevača i tajkuna… Naše popularne novine ne bi slučajno propustile da nam ne plasiraju nage slike neke pozate ličnosti, tuče i skandale… Ali sve to ima svoje, samim tim, takav vid pravljenja poltrona, nekome debelo odgovara.

Naravno, ovo se ne odnosi na sve medije u Srbiji, među njima imamo i „glas razuma“, ali do njega se teže dolazi, i on nije ono najtraženije kod našeg prosečnog građanina. Ovo se tiče onih najpopularnijih, oko čijih vratova su lanci koji im diktiraju naslove i raportaže.

Gde su izveštaji o napadu na srpske đake u Vukovaru? Dok se mi bavimo koronom, prostitucijom na televiziji i ostalim gluostima, naša deca bivaju fizički maltretirana, samo zato što su Srbi. Ovo je samo jedan u nizu napada na srpsko stanovništvo u Hrvatskoj, zašto se otvoreno ne priča o tome? Zarad čega? Nekog lažnog „bratstva i jedinstva“ koje nikada nije, niti će ikada postojati. Gde je odgovor našeg vrha na takve događaje, u Beogradu osvanjuju grafiti sa porukom veličanja Ante Pavelića, zašto niko o tome ne priča? Zato što Srbi nisu informisani. Zato što ove stvari dolaze do nas iz svih izvora, samo ne iz onih iz kojih bi trebalo. Eto zato niko ne reaguje i ne bavi se time, jer da bi pokrenuo neku inicijativu u društvu, moraš prvo dobro da ga informišeš.

Zašto narod nije obavešten o besramnim napadima na naše sunarodnike na Кosmetu? Znaju li uopšte šire narodne mase, kakvu torturu u poslednje vreme doživljavaju srpska deca u svojim rodnim mestima? Dragi Beograđani, Novosađani, Кruševljani, Кragujevčani itd… Svi vi koji se plašite virusa i promaje, samo da vas obavestim, Srbi na Кosmetu žive u strahu! U konstantnom strahu za svoje živote! Ali ne od virusa, nego od Albanaca koji ih kamenuju, tuku, pljačkaju i pucaju na njih. Eto to se dešava u vašoj državi, dok se u našem glavnom gradu sprema jedan jako specifičan događaj. Beograd se zbog nekih ljudi sprema da po ko zna koji put bude sramota za celu Srbiju. Naime, dok naša deca na Кosmetu ne mogu da imaju miran san, u gradu koji leži na dve velike reke, održaće se festival pod nazivom „Mirdita dobar dan“ koji za cilj ima promovisanje „kosovsko-albanske kulture“, perfidno uklanjanje srpskog kulturnog i istorijskog nasleđa koje će biti tretirano kao „kosovsko“ nasleđe, promovisanje ulaska „države Кosovo“ u UNESКO i odvajanje srpskih manastira od njihove verske i kulturološke matice, Republike Srbije. Ništa od ovoga ne bi bilo čudno, da se ovakva kvazi manifestacija, koja za cilj ima nazovi pokušaj „pomirenja“ dva naroda, održava u Tirani ili gradovima sa većinskim albanskim stanovništvom. Događaj koji lukavo plasira gnusne laži u javnost, negira postojanje ogromne srpske kulturne baštine na Кosmetu, udara direktno u naš nacionalni identitet i svima nam blati obraz, održaće se u Beogradu, glavnom gradu Republike Srbije. Mnogi bi rekli da je ovo apsurd ili jako ironičan vic, ali ne, to je naša realnost. Pored toga, učešće i otvorenu podršku ovom sramnom festivalu dali su i neki „Srbi“, koji su ovim gestom dokazali da su nečiji đonovi čistiji od njihovih obraza, a još jedanput uputili na to da u našem žitu ima kukolja, i to mnogo više nego što smo se nadali. Sve u svemu, logičan splet događaja nakon parčanja i rasprodaje Кosmeta sistemom „metar po metar“, sa sve potpisima ispisanim magičnim i specijalnim olovkama. Ali na žalost, tu nije kraj…

Zna li se tačno koliko napada od strane migranata je manifestovano ovih dana na ulicama Beograda? Gde su te informacije? Ja sam pisao pre par meseci o toj temi i evo ispade, da su moje najgore pretpostavke krenule da se obistinjuju. Pod čijim protektoratom su napadači na naše sugrađane? Zašto uopšte imaju potrebu i „petlju“ da uznemiravaju na bilo koji način domicijalno stanovništvo (o čijem trošku i na čijoj „grbači“ naravno obitavaju u Srbiji). Zato što ih niko ne sankcioniše, niko ih ne proverava i niko ne zaustavlja da doslovno javašluk iz svojih međusobnih odnsa prebacjuju na ulice naše zemlje i našeg glavnog grada. U poslednjih par dana, samo kod Brankovog mosta napadnute su u više navrata devojke koje su tuda prolazile, na Zelenom vencu migrant je nožem ranio mladića, jedan momak je strašno pretučen od strane azilanata i to nažaost nisu jedini slučajevi njihovog iživljavanja nad Srbima, a plašim se, da je ovo samo početak terora. Zašto ovo govorim? Zato što izgleda da se naša država zakonski obavezala da će legalno primiti više desetina, ako ne i stotina hiljada ilegalnih imigranata i dati im stalni smeštaj u našoj državi. Pored toga, obavezali smo se i prema određenom broju evropskih zemalja (Austrija, Švarcarska…), da sve ilgelane imigrante koji ne pređu granicu datih država, bez problema mogu deportovati nazad u Srbiju. Gde su te stvari u javnosti? Zašto se narodu ne iznesu te činjenice? Shvatamo li u kakvu neposrednu opasnost smo doveli sebe. Jer kada se sve gorepomenuto realizuje, to će biti dodir nedodirljivog, sudar nespojivog, dve različite religije, kulture i dva različita oblika ponašanja, gde već imamo priliku da vidimo kako se situacija odvija, sa daleko manjeim brojem naših „gostiju“ i budućih sugrađana, pa možete i sami izvući zaključak šta nam sledi. Ovakve situacije ne treba da nas čude, kada se sve ovo dešava pod dirigentskom palicom našeg državnog vrha, koji ovako kompleksnu situaciju i potencijalnu pretnju za naš narod shvata kao povoljnu stvar za podizanje nataliteta, popunjavanje upražnjenih mesta koja su nastala kao posledica odliva mozgova, novu šansu za Srbiju itd… Samo, da li ikome ko zdravorazumski razmišlja, može pasti na pamet, da na mesto, naših najboljih studenata, budućih hirurga, advokata, inžinjera, sportista, najboljih radnika, kuvara, automehaničara i svih drugih mladih ljudi sa perspektivom, koji su otišli, zato što istu nisu mogli da vide ovde, mogu da dođu tuđini koji su nelegalno pregazili pola sveta, ljudi koji se na gorenavedeni način ophode prema svojim domaćinima, prevaranti, lopovi, siledžije? To teško da će moći da izađe na dobro, a više ni sami nismo svojoj državi na prvom mestu, neko je izgleda pod većom zaštitom Republike Srbije, nego sami Srbi.

Ali sve su ovo zabranjene teme i bolje daj narodu „hleba i igara“, tako đeš ga najbolje držati okovanog. Sve dok nastavimo da kao hipnotisani okrećemo glavu od nekh stvari, totalno nezainterosovani za našu okolinu, a samim tim i nas same, neće nam ići na bolje. A nama, kao i do sad, biće dostupna samo tišina, ali Srbima nikad odbrana ćutanjem nije išla od ruke. Jer mi smo zatvoreni, oči su nam zatvorene, oko nas je mrak iz kojeg teško izlazimo. Bar ne smemo očajavati, uvek postoji nada, poslužiću se rečima našeg velikog pisca, Jovana Dučića, koji je rekao:“Samo se buktinjama, zbori kroz tmine“.

Piše: Danilo Govedarica

SMS na 7763-za pomoć ugroženim srpskim porodicama

Ilustracija: Saša Dimitrijević

Kampanjci i predizborna kampanja

U školama, kažu, postoje đaci koji ništa ne uče tokom godine, već isključivo pred testove, ili pred kraj školske godine kada se “čupaju”, kao i oni koji redovno i temeljno rade, pa im provjere znanja gotovo nikada teško ne padaju.

Tek smo u početku izborne kampanje u Bosni i Hercegovini, a vladajuće partije se spremaju za završna asfaltiranja, svečana otvaranja “kojima nastavljaju svoj vrijedni rad”, poklanjanja, obećavanja, kupovinu. . .

Ono što je opozicija u nekim gradovima sebi dozvoljavala, da ćuti gotovo 4 godine, sada pokušava to da opravda. Čast izuzecima, što se ono kaže.

U svakom slučaju, prevare i laži sve će češće zakucati na vrata građana širom države. Teško ih je razdvojiti, pogotovo onom čovjeku koji nije upućen u politička dešavanja, koji stvari gleda površno, koji pojam politike veže i za pojam malverzacija.

Šareni marketinški zidovi srama,

Prazna obećanja su najbolja reklama.

Na stolu komad hljeba,

U snovima salama,

Sve u ime naroda,

Čist profit i zarada.

Nije lako odvojiti žito od kukolja, ali još teže je podržavati prevarante. Svi znamo ko nas je godinama varao, obećavao, pričao šarene laže obučene u najljepše ruho, pa stvarno moramo biti veliki mazohisti ako im ponovo pružimo ruku prijateljstva.

S obzirom da je već drugog dana predizborne kampanje DNS raskinuo višedecenijsku koaliciju sa SNSD-om, doduše, s jedne strane uz pjesme i bakljade, a u nekim opštinama i gradovima ni na papiru, možemo očekivati zanimljivu kampanju.

U Trebinju je po ko zna koji put na snazi megalomanska kampanja od strane vladajućih, a ovoga puta zvučna obećanja su aerodrom i klinički centar.

S obzirom da nema ni Bodiroginog kampa, ni Trebinja od 50.000 stanovnika, ni zaobilaznice, ni zatvorenog bazena čije je otvaranje najavljivano još krajem 2018. godine, Trebinjci će za malo manje od mjesec dana reći vjeruju li u nova obećanja.

Međutim, atmosfera koja se može osjetiti kroz Trebinje upravo govori da bi moglo doći do velikog zaokreta i promjena. Svakim danom se iznenađujem novim ljudima za koje nikada nisam ni pomislio da bi ih politika mogla interesovati. Oni su željni promjena.

Znaju to svi politički akteri u Trebinju, stoga možemo očekivati razne spinove, prevare, pritiske i ucjene. Valja nam dočekati 15. novembar i ostati svoj do kraja.

Oni koji u kampanji za bolje sutra nisu isključivo mjesec dana pred izbore mogli bi da dobiju najvišu podršku. Nezadovoljstvo i bunt ne mogu se iskazivati jednom u 24 mjeseca.

Istini i pravdi ne smije biti prepreka “znam ovoga iz grada”, “ovaj mi je komšijinom rođaku obećao posao” i slična opravdanja.

Ili jesi ili nisi. Bez izuzetka, za pravdu i red u društvu.

Svaki glas je bitan ali i anoniman. Daj svoj doprinos!

Đ.V.

Kad stipendije utihnu

Za trebinjske brucoše, koji su krajem maja ove godine završili srednju školu i upisali fakultete još uvijek ne stiže konkurs za dodjelu stipendija od strane gradske uprave.

Prema informacijama koje nam stižu iz gradske uprave, situacija je u fazonu: “Đekna još nije umrla, a kad će – ne znamo.”

Konkursi u prethodne dvije godine, otkako i je uvedena nova forma stipendiranja – stipendije za studente deficitarnih zanimanja, već su bili objavljeni krajem ljeta, dok su liste izlazile u prvim danima oktobra.

S obzirom da i dalje nema objavljenog konkursa, rješenje se nazire u dva moguća slučaja: stipendije će biti dodijeljenje “tik” pred izbore ili ih uopšte neće biti.

Kada su u pitanju stariji studenti koji već primaju te stipendije, gradska uprava ponovo kaska.

Prema ugovorima koje su studenti potpisali sa Gradom Trebinjem, stipendije su već odavno trebale biti isplaćene.

Stipendije, slučajno ili ne, ponovo ne stižu do studenata već mjesecima.

Da li to aktuelna vlast u Trebinju misli da “kupi” studente dajući im ono što im po Ugovoru i pripada?

Hoće li studenti za svoje dvije nedospjele stipendije morati čekati do novembra?

Zašto ponovo kasne stipendije?

Ponoviću, ja kao student Pravnog fakulteta u Novom Sadu ne spadam pod deficitarna zanimanja, te ne primam niti ovu, a niti bilo kakvu drugu stipendiju.

Bilo bi lijepo, poželjno i ljudski da oni kojima kasne stipendije izađu u javnost, pišu javno o problemima, te izađu iz 4 zida, jer se između tih zidova nijedan problem neće riješiti.

Meni nikada neće biti problem da se borim za pravdu, ali siguran sam da veliko nezadovoljstvo koje očigledno postoji treba kanalisati ka pravoj adresi. Najvažnije je razbiti strah, jer niko nema čega da se plaši dok se bori za osnovna prava koja mu pripadaju!

Volovi trpe jaram, a ne ljudi
Bog je slobodu dao za čovjeka!

-Aleksa Šantić

Đ.V.

Bojan Milićević: Riječ-dvije o (ne)kulturi defetizma

Nedostatak kulture direktno utiče na kolektivnu svijest društva.

Djeca koja odrastaju okružena rijaliti programima, uz loš obrazovni sistem i nedostatak kvalitetnih sadržaja (knjiga, filmova, predavanja) nemaju priliku da razviju valjano kritičko mišljenje. Tako stasaju generacije kojima je lako nametnuti iskrivljene stavove i ono najgore – defetizam.

Ono čuveno „Ne možeš ništa promijeniti“. Taj defetizam dalje ide u dva pravca: dobijamo omladince koji se čim napune 18 godina učlanjuju u vladajuću partiju ubijeđeni da je to jedini mogući put do zaposlenja.

Na tom putu istrpiće ponižavanje onih manje pismenih i manje inteligentnih od sebe, trpiće i kritike zbog pića koje su popili u „opozicionom“ lokalu, zbog bilo čega u čemu pokažu ostatke svoje volje.

Kada, poslije 2-3 izborna ciklusa konačno izgube sopstvenu volju i „dođu na red“ za zaposlenje, biće intelektualno potrošeni i primorani da se uklope u radne kolektive u kojima je – paradoksalno – rad nepoželjan. Jer nisu zapošljeni da bi radili, već da bi primali platu i povremeno skupljali glasove kako bi tu istu platu opravdali. Intelektualno (a s njim i moralno) zakržljavanje je neizbježno.

Šta da se radi, kad već „ne možeš ništa promijeniti“.


Drugi pravac u koji defetizam vodi jeste apstinencija u političkom i svakom društvenom smislu. To je onaj dio omladine koji, zahvaljujući pukoj sreći, uspijeva da opstane bez ucjena i partijskog zapošljavanja.

Oni su mahom nezadovoljni, ali svoj revolt iskazuju na pogrešan način, ignorisanjem, apstinencijom, odnosno neizlaskom na izbore (jer, opet, “ne možeš ništa promijeniti”) i, najčešće, odlaskom.

Oni odlazak posmatraju kao svojevrsnu odmazdu državi i sistemu. U suštini, oni svojim ponašanjem nesvjesno potpomažu sistem, neutrališući iz njega ono što je po sistem najopasnije – snagu sopstvene inteligencije.


Kao što kaže pjesma: „Mogli bi biti giganti, al` sve su više migranti“.


Da sumiramo:
Nedostatak kulture vodi u nedostatak kritičkog mišljenja.


Nedostatak kritičkog mišljenja vodi u defetizam.


Defetizam vodi ili u partiju ili u inostranstvo.


Čitaj, da bi ostao svoj.


Obrazuj se kvalitetno, da bi ostao na svome.

Piše: Bojan Milićević

Kupi me za 2-3 laži

Lako je biti u koži pripadnika vladajuće koalicije, kad su u pitanju prilivi novca iz javne kase u privatne džepove partijskih vojnika, a zna se – najviše ih ode u “vrhovnu komandu” koja novac i raspoređuje.

Međutim, kako se bliže novi izbori, sve je teže zaspati pripadniku vladajuće koalicije, pogotovo nakon posljednih dešavanja u Crnoj Gori, te napokon shvaćene teze da glas pojedinca itekako može uticati na konačan rezultat izbora.

Nisam, niti bih volio biti u koži sličnih, ali vjerujem da nije lak trenutak stavljanja glave na jastuk do momenta sna, jer java zna baš teška da bude.

Kako koji dan ide, tako su primjećene razne aktivnosti prikupljanja glasova za ovu ili onu opciju, a najviše je onih za istu opciju, samo sa drugim (satelitskim) imenom.

I sam premijer Republike Srpske, Radovan Višković, priznao je da su učestale aktivnosti prikupljanja glasova, a pogotovo one zakonom zabranjene.

Tako je “uhvaćena na djelu” i baka Rada Ljubojević, koja je u Banjaluci počela sa popisivanjem “sigurnih” glasova za Savez nezavisnih socijaldemokrata, kao i za njenu unuku Anju Ljubojević, kandidata za odbornika na lokalnim izborima 2020 godine.

Ona se pravdala da ima penziju od 310KM, da zbog zdravlja mora da kupuje lijekove koji nimalo nisu jeftini, te da nema sredstava da kupuje glasove za svoju unuku.

Tako je baka Rada sistemom “samo nek’ se ne puca” i “ćuti, može i gore”, pristala na penziju od 310KM, te odlučila da podrži SNSD čijom je penzijom očigledno zadovoljna.

Tim ljudima nije lako. Živo me interesuje koja je njihova priča i šta to oni nude prosječnom biraču, kako bi pridobili njegove simpatije. Muke Tantalove, reklo bi se.

Godina za godinom, sve je manje konkretnih rezultata, a sve više praznih obećanja.

S obzirom da je ove godine jubilarna 11. godina otkako je trebao poletiti avion sa trebinjskog aerodroma, nova-stara priča oko aerodroma ne uliva mnogo nadu u birače, pa iako je scenario gotovo isti sa otvaranjem preduzeća, postavljanjem direktora i obećanjima, sve su prilike da će i ovaj nastavak urnebesne tragikomedije imati gotovo isti kraj kao i pilot epizoda “Zupci-AIRPORT”.

Što se kliničkog centra tiče, sve miriše na to da SNSD najavom lokacije istog samo pokušava da odgovori na onaj obećani iz Grada Sunca, navodno vrijedan 20 miliona, a gle čuda, ovaj novi, ne samo što bi trebao biti u blizini istog, već se spekuliše o cifri od 30 miliona konvertibilnih maraka.

Mučno je i slušati šta se sve obećava i nudi biraču kako bi svoj glas dao određenom političkom subjektu.

Standardnih 50 konvertibilnih maraka, koji će na dan izbora, kao po običaju porasti i na 100-200, par metara drva za ogrijev, asfaltirana ulica u 2020. godini i slične ponude samo su dokaz ruganja, bahatosti i gledanja sa visine pojedinca, dok sa druge strane oni “za koje treba glasati” 15. novembra imaju luksuzne kuće, stanove u više država po Evropi, enormno bogatstvo i đon-obraz.

Hajde što ljudima nešto i nude, kad već nisu ponudili u vrijeme mandata, već je prisutan i pritisak na ljude, mahom iz javnog sektora da moraju glasati za vladajuće partije, inače ostaju bez posla.

Da je pravi odabir i da treba da glasaš za određenu partiju, koja te je svojim radom i idejama privukla, nikada ti niko ne bi nudio bilo kakav novac ili privilegije za glas.

Javnost je slabo upućena, ali na meti pritisaka nisu samo birači. Pritisak je bio i na kandidatima prilikom sastavljanja listi.

Javna je tajna da su pojedinci u Trebinju uslovljeni da pristupe listi u svojstvu kandidata, jer im je doslovno rečeno da će im porodični biznis koji planiraju pokrenuti propasti i prije pokretanja.

Vjerodostojnost ove priče potvrdiće, osim prihvatanja od strane momka kojeg nikada u životu nije ni interesovala politika, mala firma koja treba da se osnuje (ako u međuvremenu nije) čije poslovanje je usmjereno na sredstva za dezinfekciju.

Koga će takvi ljudi, ukoliko prođu u skupštinske klupe zastupati? Interese naroda, lične ili “šefove”? I laiku je jasno da se radi o potonja dva slučaja, isprepletena do mjere “i vuk sit, i ovce na broju”.

U svakom slučaju, izborna godina je u ovakvom sistemu najdinamičnija i najzanimljivija. Na površinu isplivaju i oni koji nisu došli ni do srednje škole, obećanja se nižu, asfaltira se par ulica i otvori često makar seoski vodovod.

Oni koji su po prirodi mazohisti, glasaće prema svojim idealima. Oni koji vole kriminal, a u određenim strukturama im je legalan, takođe će glasati za svoju opciju.

Novembar je svakim danom bliži. Zato IZAĐI i glasaj i ti za SVOJE IDEALE.

I da, glasanje je tajno, niko ne treba (a zakon te štiti i da ne smije) da zna za koga si glasao. Zato ne traži izgovor!

Đ.V.

ZANIMLJIV OGLAS: Avionska karta Trebinje-Beograd

Nedugo po osnivanju novog preduzeća “Aerodrom Trebinje”, sa sjedištem u Ulici Cara Lazara i novim direktorom Mladenom Stankovićem iz Niša (koji je ujedno zaposlen i na aerodromu “Konstantin Veliki”), stižu i prve avio-karte.

Na popularnoj stranici za kupoprodajne oglase www.olx.ba od jutros se nalazi zanimljiv oglas.

Naime, neko je okačio oglas u kojem nudi prodaju avionske karte od Trebinja do Beograda.

U oglasu stoji da je cijena po dogovoru, a s obzirom da aerodrom u Trebinju ni nakon 15 godina nije izgrađen, a preciznije – nije ni započeta izgradnja, cijena bi mogla i dalje biti nepoznanica.

Treba se prisjetiti čuvenog aerodroma na Zupcima, koji je prema riječima aktuelnog predsjednika Narodne skupštine Republike Srpske Nedeljka Čubrilovića “udvostručio broj putnika”, a čija izgradnja nikada nije ni počela.

Za razliku od zubačkog, novi aerodrom koji se najavljuje u Mionićima nema ni adekvatne prilazne puteve kuda bi prošle mašine i kamioni koji bi trebali već početi sa izgradnjom aerodroma, jer je prvi let najavljen već u martu 2021. godine.

Prilazni put do buduće piste u Mionićima.

Od aerodroma u Trebinju ponovo imamo velika obećanja, a sa njima i novo preduzeće na teret budžeta Republike Srpske.

Pored mnogih koji se vode samo na platnim spiskovima javnih preduzeća poput Hidroelektrana na Trebišnjici i EPRS, veliki su izgledi da i novo preduzeće “Aerodrom Trebinje” kreće dobro poznatim, utabanim crvenim stazama besmisla i izvlačenja novca iz budžeta svih građana.

Oglas možete pronaći na OVOM LINKU.

Đ.V.

To je ljudska dužnost najsvetija!

Narod u Crnoj Gori rekao je svoje. Prema prvim preliminarnim rezultatima režim Mila Đukanovića doživio je i konačan pad.

Narod je pokazao da je svaki pojedinac bitan. Sloga je pobijedila.

Vuk na ovcu svoje pravo ima,
Ka’ tirjanin na slaba čovjeka.
Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,
Pozvati ga ka poznaniju prava,
To je ljudska dužnost najsvetija!

-P.P.Njegoš

Luka Petrović bio je u pravu kada je rekao da niko iz Trebinja neće glasati za DPS.

Njegovi aktivisti spriječeni su da pređu granicu, pa tako između ostalih i Neđeljko Tomašević, kojem ni privjesak Partije nije pomogao da pređe granicu ka Crnoj Gori, te prođe pored naroda koji je zaustavio saobraćaj na više graničnih prelaza.

Ruku na srce, Neđeljko je makar priznao čime se bavi i javno stao iza svoje podrške za DPS (a ujedno i SNSD). Postavlja se pitanje šta je sa pojedincima, takođe bliskim trebinjskom SNSD-u, o kojima se spekuliše da su se i oni bavili nečasnim radnjama tokom predizborne kampanje u CG.

Je li na njih djelovao javni pritisak na Tomaševića, da li su se umili hladnom vodom ili vješto skrili ispod radara?

Bilo kako bilo, narod je rekao svoje. Narod je složno ustao i rekao istorijsko “NE”, nakon višemjesečne borbe, stotina litija i protestnih šetnji, pritisaka policije i svakoj mogućoj vrsti sabotaže od strane režima Đukanovića.

Ono što raduje, jeste činjenica da su se mnogi mladi zainteresovali i javno oglašavali povodom ovih događaja, tako da ćemo vidjeti da li će mladi u Republici Srpskoj i na jesen ostati dosljedni pravdi i borbi.

Jasno je da je u tri države, Crnoj Gori, Srbiji i Republici Srpskoj način vladanja gotovo preslikan, tako da se očekuje vrela jesen i produženo Miholjsko ljeto.

SNSD i SNS se razlikuju najviše u tom posljednjem slovu – “D”, koje, može se reći simbolizuje Milorada Dodika, a sigurno je da najmanje podsjeća na pravo značenje – demokratiju.

SNSD i DPS razlikuju se po tome što SNSD nije ušao u otvoreni rat sa crkvom.

Sve ostalo je gotovo isto, samo što uloge tumače drugi glumci.

Doduše, od večeras ima još jedna razlika, DPS je i zvanično na koljenima.

Đ.V.

Neke ptice nikad ne polete

Danas je bio sastanak u Beogradu između dva vladara koja bi, ako ikako mogu (a vjerovatno se tako i osjećaju) simbolizovali dvije glave sa dvoglavog orla.

Da ima simbolike i u samoj ptici, govori i najavljeni let sa trebinjskog aerodroma (kojem još ni konačna lokacija nije pronađena) u martu 2022. godine.

Ta godina umnogome je značajna glavi sa zapadne strane Drine, jer su, gle čuda – baš tada opšti izbori u Bosni i Hercegovini, a prema nezvaničnim informacijama i pričama iza kulisa – i godina u kojoj će se ozbiljnije probijati put BiH ka NATO savezu.

Ovoga puta Aleksandar Vučić priskače u pomoć dugogodišnjem savezniku Miloradu Dodiku, pa pred lokalne izbore forsira priču oko aerodroma u Trebinju.

Trebinjski aeodrom postojao je do prije par godina, ali kao pravno lice – firma koja je bez piste, pilota i stjuardesa upošljavala par administrativnih radnika na teret budžeta Republike Srpske.

Taj aerodrom bio je ideja tadašnjeg episkopa Zahumsko-Hercegovačkog i Primorskog, vladike Grigorija, pa će novi, umjesto na Zupcima, a vjerovatno i zbog sukoba na relaciji Grigorije – SNS, dobiti novu lokaciju, koja je prvobitno najavljena kao nemoguća, jer je rečeno da će biti između Trebinja, Bileće i Gacka, a ko iole poznaje geografiju, zna da Trebinje i Gacko ne graniče.

Kako koji izbori stižu, tako se vraća priča oko trebinjskog aerodroma, a svakog novog puta dobija poseban epilog, ne bi li naivne još više uvjerio u nemoguće.

Aleksandar Vučić bio je u pravu da će prvi letovi u Trebinju biti u martu, jer svi znamo da se laste vraćaju u proljeće. Avioni će nas, kao i obično, prelijetati.

Preletjeli su Hercegovinu i iole normalni putevi, ulaganja u zdravstvo, pa čak i imenovanja ministara u Vladi RS, jer gotovo niti jedan ne dolazi iz Hercegovine.

Ruku na srce, Hercegovina se nagledala letova, pogotovo onda kada visoki zvaničnici slijeću helikopterima.

Prvi letovi Milorada Dodika umnogome se razlikuju od sadašnjih. Ne, ne mislim na letove Borisu Tadiću za podršku u kampanji 2012. godine. Mislim na one tipa: “Kome se slavi (krsna) slava, nek’ ide u SDS”, “Karadžić i Mladić moraju u Hag”, “dašak svježine na Balkanu”.

I sada su slični letovi, doduše nevidljivim avionom, ispod radara. Za javnost je važna jedna slika, za stvarnost i opstanak na vlasti druga, pa tako sada imamo i nova-stara obećanja oko aerodroma u Trebinju.

Prvi letovi za posao u Republici Srpskoj ne mogu se zamisliti bez Partijske knjižice, a imajući u vidu da je samo važno da se donese “taj neki papir” čak i za odgovornija radna mjesta, zanimljivo će biti hoće li piloti kupovati diplome u Širokom Brijegu i Travniku i da li će i oni morati imati Partijsku knjižicu.

U svakom slučaju, načekaćemo se, jer svakako već čekamo 15-ak godina.

Za početak, trebalo bi sačekati istraživanja i naučne studije u kojima stoji makar ekonomska isplativost aerodroma i njegova lokacija.

Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi.

Đ.V.

Trebinje se gradi, a u Dubrovniku radi

Putem medija i društvenih mreža često možemo čuti da je ova godina loša. Loša za privredu, loša za turizam, loša po zdravlje stanovništva na globalnom planu… Ipak, ovo je izborna godina u Bosni i Hercegovini, te je plodonosna, barem što se tiče obećanja.

Nova-stara priča oko aerodroma (koji je udvostručio broj putnika) u Trebinju dobija novi epilog, a jučerašnja posjeta (helikopterom Vlade RS) člana predsjedništva BiH Milorada Dodika našem gradu, donijela je sa sobom nova obećanja.

Nakon ponovne priče oko aerodroma, te “potvrde” iz Srbije da će prvi letovi biti 2022. godine, Trebinje, izgleda dobija i novu bolnicu.

Ona iz Grada Sunca od 20 miliona pašće u zaborav jer će Vlada RS, prema riječima Milorada Dodika, izdvojiti 30 miliona za novu bolnicu.

Jedan od prvih građevinskih radova u Trebinju otkako je aktuelna struktura na vlasti jeste uređenje Glavne ulice, tj. Ulice Kralja Petra I Oslobodioca.

Trebinje je po završetku radova i padom prve kiše dobilo nadimak “Venecija”, a zahvaljujući stručnjacima ili tome “što prije nije bila praksa da toliko kiše padne”, prema riječima bivšeg gradonačelnika Luke Petrovića, pored Beograda, dobili smo i “Trebinje na vodi”.

Problem sa padavinama u Institutu za građevinarstvo koji se nalazi na Obali Luke Vukalovića riješili su na specifičan način.

Pored kiše i vjetar je pravio probleme trebinjskim neimarima, a najbolji je primjer devastiranog, a renoviranog parka, kao i krova zatvorenog bazena, koji je već progutao gotovo 20 miliona KM.

Koliko je struka zakazala u Trebinju, toliko je Partija uzela sve pod svoje. Zato i ne čudi veliki ekonomski pad u Trebinju tokom zatvaranja granica sa EU i nedostatka radnih mjesta u Dubrovniku.

Od najavljivanih velikih investicija, očekivano, nije bilo ništa, a s obzirom da mandat uskoro ističe, svakog dana možemo čuti nova velika obećanja.

Hvala Bogu i blizini Dubrovnika, koji spasiše Trebinjce u godinama praznih obećanja.

Sve i da naprave čuveni aerodrom, velikoj većini Trebinjaca je let avionom luksuz nad luksuzima. Da se ne lažemo, čak je i odlazak u akva park po redovnoj cijeni od 25KM ozbiljan izdatak.

A sami smo krivi. Jer smo odlučili da glasamo za obećanje, za asfalt, vreću brašna, 50KM.

No, samo nek’ se ne puca. A i ako se zapuca, samo da ne budu rupe kao od Gacka do Nevesinja ili one između Gacka i Foče. Tad bi stvarno bila katastrofa.

Ni prazna vreća sama ne može stajati, tako da nije ni čudo da sve što kvazi-stručnjaci preko enormno povećanih tendera naprave, ubrzo i propadne.

Ostaće nejasno kako se fijasko nikada ne dogodi privatnoj imovini naših moćnika, a znamo da su i tada velike cifre u igri. Odgovor je jednostavan – tada ni cigla ne smije zafaliti.

Pa nego. . . nije to državna imovina!

Đ.V.