Šamar starijeg i jačeg uvijek si mogao da izbjegneš. Ne moraš imati brzinu eskivaže niti razoran udarac desnom, dovoljno je da prećutiš. Na psovku zanjemiš, na čvoku zažmiriš i nekako se sve to skonča, a ti tako šćućuren, mali i nejak iz sukoba izlaziš minimalno oštećen i srećan si jer je moglo biti i gore.
Politička partija je nanjušila da su ti roditelji u ekonomskom ćorsokaku i za glasove do devet koljena nekako će se nastaviti kotrljanje porodice uz neki vjetrić već pomenute partije. Iako bi možda trebalo da toj partiji opsuješ sve do devet koljena, umjesto onih glasova do devet koljena, ti ćeš prećutati.
Prećutaćeš profesoru kad je podrugljiv.
Prećutaćeš poznaniku kad je odbojan.
Prećutaćeš roditeljima da ih ne sekiraš.
Prećutaćeš bilo kome ko se istrese na tebe ni krivog ni dužnog, jer mu nije dan.
Ćutanje je zlato, to je rekao jedan jako pametan čovjek. Pametan, ali ne i dobronamjeran.
Prećutala si silovanje, više puta.
Prećutao si nevjeru.
Prećutao si nekom matorom, olinjalom metuzalemu, jer je stariji.
Svo to ćutanje se u tebi toliko nakupilo, da se talozi ćutanja hvataju na svaki centimetar tvoje unutrašnjosti.
Prećutao si i opet ćeš, onda kada si joj htio šapnuti, onda kada ti se pjevalo, kada ti se vriskalo, onda kada je sve u tebi buktalo, ti si prećutao.
E pa nemoj nikada više.
Piše: Nikola Kraljević
ČITAMO LI SE?! 